Svi mi smo, skoro svakodnevno, izloženi (ili učestvujemo u) ljudskom razgovoru. Nekada to može da bude kratka izmena reči s ljudima koje ne poznajemo (prodavcima u radnji, na primer, ili saputnicima u javnom saobraćaju), a nekada se namerno sastanemo s prijateljima da se ‘'lepo ispričamo''. Nekada prisustvujemo razgovoru drugih ljudi, ili u njima učestvujemo, a nekada samo čujemo odlomke razgovora na ulici. Moj omiljeni sajt o ovome se zove overheard in New York, gde se sakupljaju baš ovakvi odlomci koje je neko čuo na ulicama Njujorka. (Na primer, Prokleti vegetarijanci, neprestano pokušavaju da osvoje vlast na svetu! - komentar sredovečne žene u Starbaksu na 51. ulici).
Ukratko, kad su ljudi zajedno, oni razgovaraju. Razume se, postoji beskonačno mnogo tema o kojima ljudi razgovaraju, kao i situacija u kojima se taj razgovor može da vodi. Zbog toga, deluje malo neočekivano da bi mogla postojati sistematska analiza ljudskih razgovora, i da takav razgovor u sebi sadrži inherentnu i prilično rigoroznu logiku i čvrste ‘'zakone''. Budući da je ovo mesto gde se razgovori neprestano vode, učinilo mi se da bi bilo od pomoći da napišem nešto o logici razgovora. I o tome je ovaj blog - o zakonima razgovaranja.

Ovde najpre imam u vidu razgovore koje sagovornici dobrovoljno vode o bilo kojoj temi - isključujem, za sada, situaciju kada razgovarate, na primer, sa policijskim islednikom koji vas sumnjiči za pljačku banke. Dakle, u pitanju su obični, svakodnevni razgovori.
Zanimljivo je, takodje, i o ovome će biti više reči kasnije, da su ljudi u stanju da iz načina razgovaranja (videćemo kasnije šta ovo precizno znači) sa nekim, donesu čvrst sud o svom sagovorniku, o njegovoj ličnosti, ili moralnim i drugim ljudskim osobinama koje taj sagovornik ‘'ima''. Ovo je, često, i ključni orijentir našeg snalaženja u svetu naseljenom drugim ljudima. Ako je to tako, a ja verujem da jeste, onda arhitektura ljudskog razgovora mora da u sebi sadrži nekakve stabilne invarijante, ili ‘'zakone'', kojih mi ne moramo nikad da budemo ekplicitno svesni, ali koji postoje kao što postoje čvrsti zakoni gramatike kojih se nesvesno pridržavamo da bi mogli da se služimo jezikom. Ali, podjimo redom.
Koliko znam, prvi pokušaj da razume logiku razgovora je napravio P.H. Grice (Gris), 1967. godine. Gris je u početku svoje karijere radio na Oksfordu, a kasnije se preselio u SAD gde je do kraja života (1988.) ostao kao profesor filozofije na Berkli Univerzitetu, u Kaliforniji. Svoje ideje o logici razgovora je izložio na jednom predavanju na Harvardu, i one su kasnije štampane u obliku eseja pod naslovom Logic of Conversation (ovaj tekst se lako može naći na internetu).

U svojoj analizi, Gris polazi od ‘'čistog razgovora'' koji definiše kao kooperativni čin u kome sagovornici učestvuju sa zajedničkim ciljem. Ovo je formulisano kao osnovni postulat razgovora, ili Princip Kooperativnosti, koji glasi:

Doprinesi razgovoru onoliko koliko je potrebno, u odgovarajućoj etapi razgovora, poštujući cilj i pravac koji razgovor ima.

(U blogerskom žargonu bi se ovo prosto formulisalo kao ‘'nema trolovanja'', ali o tome ćemo kasnije).
Polazeći od ovoga, Gris izvodi, ili formuliše, četiri specifična pravila, ili zakona (on ih zove maksime) a koje svrstava u sledeće kategorije: količina, kvalitet, odnos i način. Radi lakšeg razumevanja, ove kategorije se mogu ilustrovati sledećim, vanjezičkim, primerima preuzetim od Grisa (razume se, svako može da navede svoje primere).

Količina: ako pomažete prijatelju koji popravlja automobil, vaš doprinos ne treba da bude ni veći ni manji od onoga što se od vas očekuje; na primer, ako su u nekom trenutku vašem prijatelju potrebna četiri šrafa, on očekuje da mu baš toliko šrafova dodate, a ne šest ili dva.
Kvalitet: ako sa prijateljem pravite kolač, vaš doprinos ovom zajedničkom poslu treba da bude pravi, a ne površan; na primer, ako je njemu potreban šećer, on od vas ne očekuje da mu dodate so.
Odnos: ostajući sa primerom pravljenja kolača, vaš doprinos treba da bude adekvatan na svakoj etapi ovog posla. Na primer, ako vaš prijatelj meša testo, on ne očekuje od vas da mu pružite zanimljivu knjigu za čitanje, bez obzira koliko bi on, u drugoj situaciji ili vremenu, zaista želeo da tu knjigu pročita.
Način: u čemu god zajednički učestvujete sa prijateljem, on od vas očekuje da jasno stavite do znanja koji je vaš doprinos, i da taj doprinos napravite u razumnom roku (razumnom brzinom).

Gornje primere saradnje (kooperacije), u kontekstu ljudskog razgovora, Gris formuliše svojim ‘'maksimama'', tako da u kategoriji Količina postoje dve koje se odnose na količinu informacija koje sagovornik treba da pruži.
*Tvoj doprinos treba da bude informativan koliko to situacija zahteva.
*Ne doprinosi informacije koje tom razgovoru nisu potrebne.

U kategoriji Kvalitet, Gris navodi tri maksime, od kojih su poslednje dve izvedene iz prve.
*Pokušaj da informacija koju daješ bude istinita
*Ne govori stvari za koje veruješ da su netačne
*Ne govori stvari za koje nemaš dovoljno dokaza

U kategoriji Odnos, Gris navodi samo jednu maksimu:
*Budi relevantan

I, najzad, u kategoriji Način, Gris navodi pet maksima - prvu opštu, dok su ostale četiri njena specifikacija:
*budi jasan
*izbegavaj nejasne izraze
*izbegavaj dvosmislice
*budi kratak
*budi uredan

Sve ovo gore navedeno bi trebalo da budu pravila, ili zakoni, ‘'cistog razgovora'', kojih, se, Gris kaže, svi mi uglavnom pridržavamo, ali i pravila kojih je razumno pridržavati se, i koje ne bi valjalo da narušavamo. Medjutim, upravo u narušenju, i načinu narušenja, ovih pravila se nalazi sva magija ljudskog ljudskog razgovora.

Naime, narušavajući ova pravila, mi smo u stanju da razgovoru damo drugačiji tok i smisao, ili da postignemo odredjene retoričke efekte. Ove posledice narušenja pravila razgovora, Gris zove ‘'implikature''. Treba zapaziti da nije reč o implikacijama , kao u matematici i logici, gde iz jednog iskaza logički i nužno sledi odredjeni zaključak, već o tumačenju onoga što je rečeno.
Implikature se mogu veoma često čuti u ljudskom razgovoru. One mogu da budu od ključnog značaja za naše razumevanje stanja našeg sagovornika, ili, čak, njegovog vidjenja sveta. Ako, da navedem primer koji se meni nedavno desio, pitam nekog za tačno vreme i taj mi odgovori, i pritom doda ‘'a, eto, baš prije dva sata me napustila žena Merima - otišla sa Mujom pjevačem iz Kladuše'' ona narušava drugu maksimu iz kategorije Količina (ne pružaj informacije koje tom razgovoru nisu potrebne).

Gris sličnu implikaturu analizira na sledeći način.
Zamislimo ovakav razgovor:
Lazar: Kako te služi automobil koji ti je brat pozajmio da koristiš?
Jelena: Pa, još se nije pokvario.

Lazar o ovome može da rezonuje na sledeći način:

Jelenina primedba narušava maksimu ‘'budi jasan'' iz kategorije Način
S druge strane, nemam razloga da mislim da se ona ne pridržava Principa Kooperacije, tj., ona saradjuje u ovom razgovoru.
Pod ovim okolnostima, ja mogu da zaključim, ako je Jelenina primedba relevantna, da Jelena veruje da automobil njenog brata može da se pokvari.
Jelena zna da sam ja u stanju da ovo poslednje zaključim.
Dakle, implikatura Jeleninog odgovora je da automobil njenog brata može da se pokvari.

U realnim razgovorima, ljudi mogu da narušavaju jednu ili više gornjih maksima. Nekada se to radi namerno da bi se postigla odredjena implikatura, ili metafora, ili efekat. Na primer, neke večeri, žena i muž se žestoko posvadjaju, žena pobaca nameštaj, porazbija stvari, itd. Zatim se žena ujutru obrati mužu sledećim rečima: ‘'Izgleda da sam sinoć bila malo nervozna''. Razume se, muž zna da je žena prethodne večeri bila van sebe od besa, i da njen opis svog stanja kao ‘'malo nervozna'' narušava maksimu ‘'ne govori stvari za koje veruješ da su netačne'' iz kategorije Kvalitet. U ovom slučaju, muž ove reči razume kao priznanje, ili čak izvinjenje, za koje ona pruža za svoje ponašanje prethodne večeri.

Ljudi nekada narušavaju maksime da bi preneli informaciju koju, inače, ne bi želeli da eksplicitno iskažu. Zamislimo da profesor Ajnštajn treba da napiše pismo preporuke za svog studenta koji želi da nastavi studije na drugom univerzitetu. U tom pismu, profesor kaže kako je student druželjubiv, ima mnogo prijatelja, i jedan je od najboljih igrača tenisa u generaciji, ne pominjući ništa o naučnim kvalitetima svog studenta. Implikatura je da taj student i nema naučnog talenta vrednog pažnje, ali to professor izbegava jasno da napiše.
Postoje implikature, gde ni jedno pravilo nije narušeno. Zamislimo, na primer, da Jelena doveze svoj automobil do policajca i kaže: ‘'Ponestaje mi benzin''. Policajac odgovara: ‘'Imate benzinsku pumpu iza ugla''. Ovde ni jedna maksima nije narušena, ali implikatura je da je ta benzinska pumpa u to vreme otvorena, ako se oba sagovornika pridržavaju Principa Kooperativnosti.
Narušenje ovog osnovnog principa je najčešće signal da sagovornik ne želi da učestvuje u razgovoru. To se često dešava ako pokušate da razgovarate sa decom. Recimo, pitate nekog švrću: ‘'Šta ste učili danas u školi?'', a on odgovori : ‘'A zašto ti, čiko, imaš veliki nos?'' onda je jasno da on o školi ne želi da priča.

Ovakvih i sličnih primera ima bezbroj - na blogu i u životu - ali ja ih više neću navoditi.

Hteo bih ipak da ponovim da je logička analiza ljudskog razgovora otkrila postojanje pravila, ili maksima, koje su inherentne svakom razgovoru. Njihovo narušavanje, ili implikature, kao narušavanje gramatičkih pravila u dečijem govoru, može mnogo da nam kaže o kogniciji i mentalnom funkcionisanju sagovornika. Na isti način kao što je Čomski otkrio postojanje univerzalne sintakse u ljudskim jezicima, i to sintakse koje korisnici nekog jezika uopšte ne moraju da budu svesni (recimo, pleme Monokula iz subekvatorijalne Afrike može da koristi svoj jezik a da u populaciji ne postoji ni jedan lingvista koji bi razumeo i precizirao gramatiku tog jezika), tako je i formulacija logike ljudskog razgovora, kakvu je napravio Gris, otvorila još jedan prozor kroz koji naziremo prirodu neuralnog funkcionisanja ljudi. Savremena lingvistika se ovim ozbiljno bavi, i na taj način sve više približava neuronaukama.

Uskoro dve srpske pravoslavne crkve

Najavljuju iz „Ujedinjenog pokreta srpstva“ i „Garde svetog cara Lazara“

Među 46 vladika i oko 3.000 sveštenika u Srbiji, a u 2.400 crkava i manastira, vodi se rat koji će, ukoliko novoverci predvođeni Amfilohijem pobede, biti završen osnivanjem još jednog sinoda i izborom još jednog patrijarha, ovoga puta slobodne srpske crkve, sa sedištem u Kruševcu. Ovo je za "Borbu" najavio Hadži Andrej Milić, vođa "Garde svetog cara Lazara" uoči prolećnog zasedanja Svetog arhijerejskog sabora SPC 14. maja.

On kaže da predstojeći sabor nije ništa drugo do "lažni sabor" jer, kako objašnjava, arhijereji nisu jedinstveni. Prema njegovom mišljenju, na dnevnom redu redovnog prolećnog sabora biće samo "žestok sukob" i nijedna druga tačka dnevnog reda.

Milić se ispred "Ujedinjenog pokreta srpstva" i "Garde Sv. Cara Lazara" zalaže za saborski raskol između takozvanih staroveraca i novoveraca i najavljuje demonstracije ispred Patrijaršije u slučaju da arhijereji izaberu novog patrijarha iz redova novoveraca. Njegovi kandidati za patrijarha su vladika banatski Nikanor, banjalučki Jefrem, valjevski Milutin, niški Irinej, hvostanski Atanasije i raško-prizrenski Artemije.

Već dugo u javnosti postoji utisak da se unutar Srpske pravoslavne crkve (SPC) vode borbe i oko mnogih drugih pitanja, praktičnih i suštinskih, što samo potvrđuju javna pisma pojedinaca i organizacija upućena na adrese arhijereja.

Posle pisma člana Crkve, objavljenog u "Borbi", a u kojem ovaj zahteva da mu se omogući prisustvo na Saboru kako bi arhijereje upoznao s dokumentima koja se tiču, kako je naveo, "nekih crkvenih afera, homoseksualizma, pedofilije i ratnih zločina", juče su "Ujedinjeni pokret srpstva" i "Garda Svetog cara Lazara" uputili pismo sa zahtevom da se prilikom utvrđivanja dnevnog reda Sabora nikako ne zaobiđe pitanje liturgije.

Ranije je Saboru SPC upućeno i saopštenje s nedavno održanog skupa u manastiru Vojlovica kod Pančeva, u kojem stoji poziv da se „stane na put daljoj razgradnji svetosavskog mira i sloge u SPC, koji su nastali na osnovu neposlušnosti saborskim odlukama vezanim za bogosluženje".

Kao i pred svetovne izbore, pažnju javnosti nesumnjivo najviše privlači sastav i mogućnost izmena u Sinodu, "crkvenoj vladi", dok suštinska pitanja i problemi u društvu ostaju po strani pod izgovorom da te teme treba razmotriti nakon izbora novog poglavara.

Iako niko iz SPC ne potvrđuje da će biti birani novi članovi Sinoda, s obzirom na to da je svima već istekao ili će uskoro isteći dvogodišnji mandat, među episkopima je postignuta saglasnost da mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije nastavi da vodi Sinod SPC, a da budu zamenjeni episkop mileševski Filaret i vladika bihaćko-petrovački Hrizostom. Iako oni svoju funkciju mogu obavljati i po isteku mandata, sudeći prema pravcu u kom idu konsultacije među vladikama, preovlađuje stav da se za nove članove "crkvene vlade" izaberu vladike iz Bosne i Hercegovine.

Rascep zbog kriminala u mantiji

Hadži Andrej Milić tvrdi da većinu među arhijerejima čine novoverci, koji praktikuju izmenjenu liturgiju čime menjaju suštinu svetosavlja, pre svega zato što su ucenjeni ili potkupljeni.

Ucenjeni su, kako objašnjava, raznim stvarima poput hapšenja na granici s Kosovom zbog krijumčarenja droge, ili potkupljeni obećanjima o novoj, atraktivnijoj eparhiji, stanu, većoj plati ili visokoj penziji.

On tvrdi da je o svemu obavešten vladika Filaret, koji je upoznat sa svojevremenim hapšenjem dilera u mantijama, u vreme dok je ministar policije bio Dragan Jočić. Slučaj su zataškale neke vladike, kako se crkva ne bi obrukala, ali su uhvaćeni automatski bili ucenjeni. On je ubeđen i da ljudi u mantijama "diluju drogu Šiptarima", te da im i odgovara da Kosovo, "najveća veš mašina za pranje novca" bude nezavisno.

Za vladiku šabačkog Lavrentija, Milić tvrdi da poseduje dokaz iz banke da prima čekove iz Vatikana, a za preostale vladike, viđene za novog patrijarha, crnogorsko-primorskog Amfilohija, braničevskog Ignjatija, novosadskog Irineja, da su "jude u SPC" koji služe novu liturgiju. Problem sa ovom je, pak, što je na kanonskim ivicama i nije blagoslovena od patrijarha.

Za glavno glasilo "novotaraca" Milić proglašava "Srpske dveri", koje su, kako objašnjava, nevladina organizacija pri SPC.

I običan narod, koji ne zna napamet ni očenaš, kaže Milić, oseća da se u Crkvi nešto negativno događa. Zato, kako kaže, ne sumnja da će nova, srpska slobodna crkva, okupiti bar 70 posto vernika.

"Mi ne čekamo rascep u SPC, mi smo njegovi nosioci", poručuje Milić.

izvor:www.borba.rs

Осуђени оснивачи интернет странице "Пајрат беј"

Суд у Шведској прогласио кривим осниваче интернет странице "Пајрат беј" (Pirate Bay) због кршења закона о ауторским правима и осудио их на по годину дана затвора. Морају да плате и одштету од 3,5 милиона долара. Тврде да су радили легално јер су на сајту били једино линкови.

Шведски суд прогласио је данас кривим четири оснивача популарне интернет странице "Пајрат беј" (Pirate Bay) због кршења закона о ауторским правима и осудио их на по годину дана затвора.

Оснивачи тог интернет сајта за размену фајлова, односно, музичких и видео садржаја, одлуком суда, морају да плате и одштету од 30 милиона шведских круна (3,5 милиона долар&#1072 компанијама, међу којима су и "Вернер брос", "Сони", ЕМИ и "Колумбија пикчерс", објавиле су светске агенције.

Четворица оснивача "Пајрат беја" су милионима корисника омоћавали да бесплатно узимају са интернета музику, филмове и компјутерске игре, чиме су, према одлуци Окружног суда у Стокхолму, прекршили шведске законе о ауторским правима.

Њихова интернет страница, на којој се незаконито размењују поменути садржаји, има око 22 милиона корисника.

Оптужени су, у својој одбрани тврдили да су радили легално, јер су на њиховом сајту били једино линкови, а не и ауторским правима заштићени материјали.

Суд их је, међутим, окривио због тога што су помагали корисницима интернета у кршењу ауторских права помоћу "софистицираних претраживачких функција једноставног повлачења и чувања поменутих садржаја".

Сматра се да би одлука шведског суда могла да има далекосежне последице на рад интернет претраживача као што су "Гугл" (Google) и "Ју тјуб" (You Tube), јер би могло да се испостави да су и они одговорни за незакониту размену фајлова са њима неповезаним интернет страницама, објавио је Би-Би-Си .

Осуђени Готфрид Свартхолм Варга, Питер Сундем, Фредрик Неј и Карл Лундстрем, планирају да уложе жалбу на поменуту пресуду, а њихове присталице критикују поступак шведских органа, сматрајући да су подлегли притиску САД, наводе агенције.

izvor:www.rts.rs

Hleba i žute štampe

Koje dnevne novine čitate? Odgovori naših studenata se daju naslutiti i u potpunom su saglasju sa popularnošću žute štampe u celom našem društvu. Stvari koje činimo, način razmišljanja i, svakako, tekstovi koje čitamo, u velikoj meri određuju našu ličnost.;

Možda je iz ovog površnog niza elemenata koji nas oblikuju najbitniji ovaj poslednji, obzirom da na naše mišljenje, a time i na na postupke, utiču najviše ideje, načela i shvatanja koja se stvaraju pod uticajem pisane reči. Zato je važno šta čitamo. Potreba za informacijama stalno raste, a time i značaj medija. Oni se shvataju kao servis koji opslužuje svoje korisnike specifičnom vrstom usluga. Informacija mora u sebi sadržati činjenice, dakle istinu.

Za fizionomiju te istine su zainterteresovane mnoge struje u društvenom životu, ali na njihovu žalost istina je samo jedna. Ipak, takve činjenice trpe „šminkanje“ (tj. iskrivljenje informacija neumesnim komentarima) i prave problem korisnicima informacija.

Devedesete godine su bile vreme kada su se dešavali obračuni u novinarskim krugovima pod kontrolom države, te je tim putem medij postajao moćno oružje. Kako je početkom ovog veka došlo do demokratizacije medija, novinarima su konačno postala dostupnija prava koja se smatraju tekovinama civilizacije. Danas pravo na slobodno izražavanja i informisanje štite Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima (čl. 19), Evropska konvencija o ljudskim pravima (čl. 10), brojne preporuke Saveta Evrope, kao i domaći izvori - Ustav R. Srbije (čl. 46), i veći broj zakona. Pritisak na slobodu medija se smanjio, ali problem „šminkanja“ nije nestao.

Kako u svakom zanimanju postoje određeni profesionalni standardi, tako se i u novinarstvu mora insistirati na profesionalizmu, tim pre što je medij često tas koji može prevagnuti u mnogim pitanjima i tako uticati na nečije pravo. Danas se može posumnjati u uticaj vlasti na medije, ali se demokratizacijom javio i novi problem. Naime, vlasnici medija nastoje da svoj profit što više uvećaju, te se u Srbiji javlja tabloidizacija novina.
Komercijalni interes časopisa diktira uređivačku politiku koja nastoji da povlađuje ukusima čitalaca i njihovim niskim strastima. Zato je kvalitet informacije žrtvovan zarad senzacionalizma po svaku cenu.

Pred našim očima iskrsavaju tzv. „pištoljski naslovi“ iza kojih često stoji sasvim sporedna informacija. žargon i vulgarizam pobeđuju nad kulturom ispoljavanja informacija i misli. Sve se ovo pravda jednim argumentom - demokratskim pravom na slobodu izražavanja, pred čim su mnogi spremni da ustuknu. Ipak, zaboravlja se da ni jedna sloboda nije apsolutna, tj. ograničena je pravima drugih i zato se ne treba uzdržavati od korišćenja termina zloupotreba, jer svako nelegitimno favorizovanje jednog prava na uštrb drugog to jeste. Zato se, dok konzumiramo žutu štampu, moramo pitati da li je to u našem interesu.

Neprilične fotomontaže i iskrivljivanje informacija su, i pored njihovih jasnih zabrana u etičkim kodeksima samih novinskh udruženja, postali naša svakodnevnica. žrtvovanje tuđe privatnosti zarad zabave masa, koliko god zvuči surovo, samo je primer najblaže zloupotrebe u novinarstvu. Stvar se komplikuje kada govor mržnje, zbog svog senzacionalizma, zauzima naslovne strane novina, a neretko se krši i samo krivično zakonodavstvo, koje retko reaguje, iako je, kako pravnici vole da kažu, ultima ratio. Mnoge novine kao da ne poznaju zakonsku obavezu poštovanja pretpostavke nevinosti, zabranu vređanja, klevete, pa su česti naslovi „Monstrum“, „Lopovi“, „Izrodi“,„Drž’ ga“ i sl.

Tragovi koji novinari ostavljaju na kulturnom polju našeg društva suptilniji su, prikriveniji, ali permanentni. Pitanje očuvanja jezika je velikim delom u rukama novinara. Odnos javnog mnjenja prema kulturnim događajima često zavisi od toga koliko će on biti zastupljen u medijima, a obrasci ponašanja mladih zavise od javnih ličnosti koje određeni medij promoviše.

Funkcija medija je, kao što se vidi, nezamenjiva. Ona je saveznik građanskog društva i česta brana svevlašću, korupciji i nepravdi, ali kada se krivo upotrebi postaje opasnost za prava građana i interes kulture. Sloboda nam omogućava da budemo slobodni. Da li ćemo to biti zavisi od nas.

Piše: Siniša Trifunović, Pravni fakultet
izvor:vox magazin